SHARE

Криза у Украјини показује да ће земље попут Кине и Русије убудуће снажно оспоравати доминацију САД, макар у свом најближем окружењу.

Највиша зграда на свијету је у Дубаију, најобимнија рафинерија нафте у Индији, а највећа компанија на берзи у Кини, набрајао је прије извјесног времена Фарид Закарија знаке слабљења америчке империје и доласка новог, постамеричког међународног поретка.

Данас би у прилог тези о крају униполарног свијета могло да се дода и то да се, противно жељама САД, проруски побуњеници налазе на истоку Украјине, џихадисти у Ираку а Башар ел Асад на власти у Дамаску.

Од пада гвоздене завјесе и пораза комунизма и СССР-а у хладном рату Америка је једина свјетска сила. Неометана ривалима који би изазвали њено уређивање свијета, борила се у Персијском заливу, укључила у сукоб у БиХ, бомбардовала Србију и започела ратове против Авганистана и Ирака.

Свијет у посљедњих 25 година је амерички свијет у којем САД не морају да се обазиру на то шта ће рећи други.

Ипак, посљедњих година раст економије Индије, Кине, Русије и Бразила и политичких амбиција Москве и Пекинга изгледа да су почели да круне моћ Америке, која остаје највећа политичка, економска и посебно војна сила, али која налази да јој је све теже да игра улогу свјетског полицајца.

У постхладноратовском међународном поретку САД су диктирале правила игре путем институција и организација као што су Међународни монетарни фонд (ММФ), Свјетска банка, Свјетска трговинска организација (СТО), NATO и Г8.

Друге земље углавном су жељеле да постану дио тог система, прихватајући америчку премоћ и побједу америчких вредности, као што су слободно тржиште и демократија.

Москва је затражила пријем у СТО, ушла у Г8 и сарађивала с Атлантском алијансом као партнерска земља. За то је добијала много похвала, све док 2008. није подржала независност грузијских области Абхазије и Јужне Осетије и тако сахранила наде за ширење NATO-а на Грузију. Роналд Реган је тврдио да је Москва непријатељ због њене опасне тоталитарне идеологије.

Послије пада комунизма нестале су идеолошке размирице између Русије и САД, али, као што сада видимо, није ишчезло ривалство које нема никакве везе с капитализмом, демократијом и комунизмом, већ с геостратешким надмудривањем за што веће интересне сфере и доминацију.

Френсис Фукујама је претпостављао да је послије пада Берлинског зида и пораза СССР и његове комунистичке идеологије дошао „крај историје”, односно посљедњи ступањ развоја друштава, у којем готово све тачке на планети прихватају демократију, слободно тржиште, капитализам и људска права. Фридманова теза о либералном свијету без ратова, који су сада немогући јер је свијет повезан слободним протоком људи, робе и капитала, дуго је с Фукујаминим предвиђањима усмјеравала мислиоце и политичаре.

Међутим, сад се мање говори о глобализацији која уједињује планету а више о новом хладном рату између Запада и Русије, а можда и других, нових сила, попут Кине, Ирана и Индије.

Москва, ојачана приходима од нафте и гаса и економским везама с Европом, за САД је поново постала проблем кад је прошле године, уз помоћ тадашњег проруског украјинског предсједника Виктора Јануковича, рјешила да одвоји Кијев од ЕУ и још јаче га привеже за Русију. САД и ЕУ подржале су смјену Јануковича и долазак нове прозападне владе која је обећала Украјину у ЕУ и NATO.

На истоку земље, с превладавајућим проруским становништвом дигнута је оружана побуна, због које је Украјина постала жариште, нестабилна земља и, као таква, тешко замислива чланица западних организација.

Русија је подршком побуњеницима и анексијом Крима жељела да поручи NATO-у да не може да се усели у њено двориште и сасвим је опколи. Управо је то највећи изазов за САД и Сјеверноатлантски савез, који досад није морао да брине када се ширио на бивше совјетске републике и чланице некадашњег источног блока, иако се и тада опасно приближавао границама Русије.

Осим тога, Москва је успјела да одржи свог савезника Башара ел Асада на мјесту предсједника Сирије и спречи готово спремну америчку војну акцију против њега. Вјерује се да је Москва спречила и напад Запада на њој близак Иран, залажући се за међународне преговоре с Техераном о смањивању његовог нуклеарног програма.

Шиитска теократија веома је утицајна у Ираку, земљи гдје су до 2011. Американци имали своје трупе и гдје су се делимично вратили овог љета да помогну централној влади у борби против сунитских џихадиста. Да би побједили ове борце који прете да разбију Ирак, Американци ће можда морати да се удруже са својим архинепријатељем Асадом.

С друге стране, јасно је да Кина, која ће, према прорачунима ММФ-а, за пет година од САД преузети прво мјесто на листи најснажнијих економија, неће да буде оно што је био Јапан послије Другог свјетског рата, односно да неће хтјети да прихвати потчињеност САД у замјену за војну заштиту и приступ америчком тржишту.

Кина је најзначајнији власник америчког дуга, почиње да се спори око територија азијских земаља које су амерички савезници и увелико води сајбер рат против Вашингтона. Када се говори о расту у будућности, не очекује се много од САД или ЕУ, али се предвиђа даље напредовање Кине и других држава БРИКС-а (Бразила, Русије, Индије, Кине, Јужне Африке).

Оне би могле да чине нови блок, противтежу ЕУ и САД. Послије западних санкција Москви, Русија је с овим земљама договорила оснивање посебне развојне банке, која би умањила утицај западне Свјетске банке и ММФ-а. С латиноамеричким земљама је уговорила повећану трговинску размену, а с Пекингом енергетски споразум вредан 400 милијарди долара у наредних 30 година.

Због тога се данас говори о мултиполарном свијету, гдје ће САД, Кина, Индија, Бразил, Русија, ЕУ и још неке земље водити главну ријеч. При том треба имати у виду да је Америка и даље најјача сила, посебно војно, да САД и њени савезници троше 75 одсто свјетског буџета за војску и да је Вашингтон у војном савезу са 60 држава.

Русија и даље има великих економских проблема, Индија се бори са сиромаштвом, а Кина не поштује људска права и не показује тежњу да се демократизује. То, међутим, не умањује значај тврдњи да ће 21. вијек бити вијек Кине, Азије и Пацифика.

Ако ће тај регион економски расти, онда ће силе, прије свега САД и Кина, жељети да се наметну и узму највећи дио колача. Управо би Азија могла да постане најопаснија тачка на планети јер ће тамо Кина пробати да оспори вишедеценијску америчку доминацију, што исувише подсјећа на Европу пред избијање два свјетска рата. Европа годинама уназад излази из фокуса Америке, која се усмјерава на регију Тихог океана, али је криза у Украјини поново скренула пажњу САД на хладноратовске пријатеље и непријатеље.

Стивен Коен, професор руске историје на Универзитету Њујорк, сматра да је ово најопаснији тренутак од пада гвоздене завјесе и да се суочавамо с највећим изгледима за рат у посљедњих двадесет и пет година. У том свијетлу на велика врата враћају се реалисти, попут Хенрија Кисинџера или Џона Мершајмера, који упозоравају да подјела интересних сфера није реликт прошлости већ реалност о којој треба водити рачуна ако Запад баца око на Украјину или Русија, на примјер, на Канаду.

Све то говори у прилог тези о новом мултиполарном свијету у којем ће се неколико центара моћи надметати за што већи приступ сировинама, тржиштима и геостратешким територијама. У новој ери, земље попут Кине и Русије оспораваће америчку глобалну превласт макар у свом непосредном окружењу. Како ће та епоха изгледати, опет ће у великој мјери зависити од Америке, односно од тога како ће она рјешити да одговори на изазове којих је била поштеђена четврт вијека.

SHARE

Оставите одговор