SHARE

Са српским повратницима у месту које су сви у Федерацији БиХ одавно заборавили. Изгубили веру да ће бити боље. Наталитет опада, деца у школама уче хрватски. Фабрике затворене.

ЖИВИМО без посла, права на српски језик и наде да ће бити боље. Беба је све мање, омладине такође, деца нам уче хрватски језик, а мржња према ћирилици једнака је оној у Вуковару – сви ћирилични натписи на путоказима прецртани су црним спрејем!

Овим речима српски повратници у Гламочу описују тежак положај са којим се свакодневно сусрећу у овом граду у Кантону 10, у Федерацији БиХ.

На самом уласку у град суморни призори – с леве и десне стране пута, на пространим пољима, зјапе празне, у рату оштећене и девастиране куће. Многе су без крова и прозора. Димњаци сведоче да се у њима некад живело и рађало. Дворишта зарасла у трње и коров. И тако у реду, једна до другог, напуштена имања, углавном српска.

Зарђали су кровови на некада великим фабрикама и предузећима за прераду дрвета и производњу кромпира, симбола ове општине. У градићу са око 4.500 становника, од чега су половина Срби, нема места ћирилици. Избачена је из школе, а прецртана на саобраћајним знаковима. Град са огромним природним богатствима полако – умире.

Тамошњим Срби кажу да су заборављени од свих. Далеко су, кажу, од Бањалуке, а у Ливно нерадо иду. Још су, веле, свеже крваве успомене из протеклог рата.

Начелник општине Радован Марковић каже, за „Новости“, да је заправо развлашћен, јер је сва власт концентрисана у влади Ливањског кантона.

– Срби су већина у граду, али не управљају ни привредом, ни школством, ни здравством. Ово је монструм од кантона. У суштини, Гламоч је слика стања нефункционалне и бахате власти и националних тензија у целој земљи – објашњава Марковић.

Породилиште је у Ливну, као и суд и тужилаштво. Привреде овде нема. Некада највећу европску фабрику за производњу кромпира докрајчила је приватизација.

– Привреда се свела на десетак пилана и исто толико трговачко-угоститељских објеката. Већина становника преживљава од пензије и узгоја кромпира и јагњади – каже Марковић.

Млади беже из Гламоча. Неколико хиљада Гламочана након рата доселило се у Бањалуку. Раније је на путоказној табли писало: „Добро дошли у Гламоч, ми смо у Бањалуци“.

– Живи се лоше. Већина становника нема посла. И онај ко ради не прима плату – каже двадесетседмогодишњи Драган и додаје да су улице у овом граду увек празне – и радним данима и викендом.

Одлуке о запослењима у јавним предузећима, пре свега у „Шумама“, доносе се, каже, у Ливну. А шума, највеће природно богатство општине, свакодневно се сече.

Иако је од рата прошло скоро двадесет година, порушене куће нико не поправља. Преко пута Улице братства и јединства свеж графит – усташе Загреб. У центру доминира спомен-обележје хрватским борцима. Поред њега вијоре се хрватске заставе, тек да се зна чији је Гламоч. У центру је и хотел „Сплит“. Срби овде немају своје обележје. Имају православну цркву која је 1995. претворена у коњушницу, а 1996. у вулканизерску радионицу. Потом је обновљена. За 12 година у њој су обављена три венчања.

У Гламочу живи око 1.000 Хрвата и око 800 Бошњака.

Радован Цвијетић, самохрани родитељ, такође се жали на тежак живот.

– Народ не ради. Нема пара. Немаштина је велика. Проблеми у школи, проблем за посао. Немамо ни пута. Општина сиромашна, а кантонална власт не мари за наше проблеме. Препуштени смо сами себи, па ко може нек’ издржи некако. Бринем се за будућност моје деце – каже Радован.

rep-cirilica-nepozeljna

“НЕ“ И БОЖИЋУ

ПАРОХ гламочки Слободан Кљајић каже да се дискриминација према Србима огледа и у прецртавању ћириличних натписа на саобраћајним знаковима на подручју Ливањског кантона.

– Срби, повратници у Гламоч, сада су у безизлазној ситуацији. Немају право на живот достојан човека. Немају право на српски језик, ћирилицу, нити право да прославе Божић и запале бадњак. Често нас вређају и провоцирају на националној основи – истакао је Кљајић.

SHARE

Оставите одговор