SHARE

У УКРАЈИНИ за новац све може да се купи, па и људски живот. Мој није мало коштао, али спасен је. Пријатељи су сакупили паре и исплатили их старешинама украјинске војске. Тако су ме пустили. Да су знали да сам борац проруских снага „Северни ветар“, уз то још снајпериста, слободу вероватно никада не бих видео.

Дејан Берић (40), из Путинаца код Руме, борац снага тзв. Доњецке народне републике које на истоку Украјине ратују са званичном војском, овако описује свој излазак из украјинског заробљеништва. У руке кијевских војника пао је крајем прошлог месеца. Заробљен је на путу између Луганска и руске границе, током транспорта рањеника ка руском граду Ростову.

Берић је један од, како се процењује, неколико десетина држављана Србије, који учествују у грађанском рату у Украјини. Он негира да је део одреда „Јован Шевић“, који чине добровољци Српског четничког покрета. Са горчином одбија и гласине да се Срби у овом рату боре само због новца.

– Нисам плаћеник, а чак и да јесам, заиста не знам ко би тамо могао да ме плати – каже Берић, кога је позив „Новости“ затекао у Ростову, у Русији, где се одмара и трага за послом, како би вратио дуг за откуп. – Проруске снаге немају пара. Било је дана када нисмо имали ни шта да једемо. Нема војне опреме, често ни муниције. Све наоружање и опрему запленили смо од украјинске војске.

Наш саговорник каже да је заробљен у групи од 18 сабораца, обучених у цивилну одећу и без оружја. Недалеко од Луганска пресрео их је украјински тенк, после чега су ухапшени. У притвору их, каже, Украјинци нису мучили, било је хране и воде, али и нису били сасвим сигурни кога држе.

 

Од Срема до ратишта у украјинској степи пут је Берића водио преко градилишта у руском граду Сочију. Он се нашао међу неколико хиљада Срба који су почетком прошле године радили на изградњи тог града пред Олимпијске игре. Мајстор је за уградњу алуминуијумских прозора и ПВЦ столарије, а радио је за фирму из Новог Пазара.

– Поштено сам радио, али газда и његов предрадник су ме преварили. Нису хтели да ме плате, нити да ми обезбеде радну дозволу. Када сам се побунио, понудили су ми свега 1.400 долара, уз услов да одмах напустим градилиште. То нисам хтео, како бих фирму могао да тужим када се вратим у Србију. Остао сам на улици, без пара и хлеба. Тих дана кулминирала је криза на Криму. Причало се о НАТО инвазији. Како нисам имао шта да изгубим, сео сам у аутобус и пријавио се у добровољце.

НАТО му је, како каже, остао дужан и 1999. године у Србији, што је било пресудно да се прикључи руским снагама. Распоређен је у групу „Северни ветар“, чији је задатак био да спречи упаде диверзантских група. Када је криза на Криму прошла, кренули су ка источној Украјини.

– У војсци сам бар имао шта да једем – каже он.

Специјалне задатке Берић је изучио у рату 1999. године у Војсци Југославије. Тврди да је одувек био добар стрелац, а прошао је обуку за снајперску пушку.

– У одреду сам био извиђач-диверзант, а задатак ми је био да током напада на нас трагам и уништавам непријатељске снајперисте. У већини сукоба у којима сам учествовао, наши непријатељи нису били Украјинци. Њихове главне снаге са којима смо се борили чинили су плаћеници, махом Американци и Пољаци. У притвору сам чуо приче да се на страни званичног Кијева боре и Хрвати, чак и Срби, али то су само гласине. Ниједног нисам видео, нити их је било међу убијенима или заробљенима.

У Берићевом батаљону „Југоисток“ Прве интервентне бригаде боре се углавном Руси из Украјине. Његов члан је још један добровољац из Србије, који је на положају код Доњецка, али и два Шпанца.

ТЕШКЕ БОРБЕ, СТРАДАЈУ ЦИВИЛИ

БОРБЕ на истоку Украјине су сурове, иако украјинске снаге ретко предузимају отворене нападе. Војни положаји ретко су гађани, али зато су цивилни објекти редовно на њиховој мети, тврди Берић.

– Половином јула мој одред запосео је коридор преко села Степановка и Мариновка, у Доњецкој области, у која је касније ушла украјинска војска. Та два села данас не постоје. Све куће су срушене, а сви затечени цивили су страдали. У борбама у околини изгубио сам 250 сабораца, од 700 колико је било на положају. Украјински губици били су неупоредиво већи: погинуло је више од 1.000 војника – каже он.

SHARE

Оставите одговор