SHARE

ОБОЖАВАЛА је живот, своју Сашку и безброј другарица и другара, и у Суботици у којој живимо, и у Бајмоку у који је, код баке Дане и деке Милета, долазила сваког лета, волела је и низ других ствари, али највише музику. У основној школи коју је завршила у мају, била је вуковац и могла је да бира, али се није колебала. Одлучила се за средњу музичку школу, у којој је требало да похађа два смера, етно-певање и виолончело. Требало…

Неизрецивим болом, ионако стишан глас Мирјане Јурић, мајке 15-годишње Тијане Јурић која је, у петак, сахрањена на Православном гробљу у Суботици, овде се сасвим прекида. Руком, не би ли смирила и њено дрхтање и јецаје супруга Игора, чврсто стеже његову руку. И, смогавши још комадић снаге, кратко додаје:

– Увек сам јој, док ми је срце поигравало од радости, говорила: Сине, ти ћеш једном бити позната, не само код нас. Нисам, тада, могла ни да наслутим да ће постати позната на овако страшан начин.

И ту се болни монолог прекида. Чак ни гени који у Лици, одакле су пореклом Мирјана и њени родитељи, и саме људе, и жене, у сусрету и са најстрашнијим невољама претварају у камен, не могу да врате глас, споје мисао, артикулишу речи… Уместо њих сузе, сузе и само сузе.

Мирјана и Игор су вршњаци. Сваком је по 41 година. И заједно су, практично, целог живота. У основну школу у Бајмок, где је она рођена и одрастала, он је путовао из оближњег Мишићева. Најпре дечје симпатије, па онда младалачка љубав, па забављање, па брак и, најзад, два најсјанија бисера – кћери Сашка и Тијана.

– Знамо ми да то свако мисли за своје дете, али је наша Тијана заиста била анђео – наставља Игор болну исповест о љубави, срећи и страшној несрећи. – Сада је она, верујемо, светица која ће нас, за људску злобу и суровост са недодирљивих висина на којима сигурно јесте, спасти. Друго ништа не може да нас спасе.

Игор је, својевремено, био голман суботичког Спартака, а потом годину дана тренер голмана швајцарског Цириха и пет година белгијског Брисела, где га је и затекла вест о Тијанином нестанку. Отуда у њему и висок степен самоконтроле и способност комуникације са медијима у шта је, током 13 страшних дана потраге за Тијаном, јавност могла да се увери. Када, међутим, остане сам са собом, све се то, попут стакла, ломи у најситније комадиће.

– Да, најстрашније је када Сашка, Мирјана и ја останемо сами, а питање како живети даље намеће се само од себе. А, одговора нема… – потврђује, гласом без наде.

Кад се, неизбежно, суоче са мишљу о монструму који је, бестијално, прекратио Тијанин живот и разорио њихов свет среће, већ изговорено питање да ли је реч о човеку или о звери се, додаје, такође намеће само од себе. Одговор и ту изостаје, али не и људска, родитељска, узвишена жеља.

– Само да ничије дете, никада, нигде, не настрада овако.

Сашка, Мирјана и Игор су, иначе, током потраге за Тијаном, смогли снаге да бележе све позиве добрих људи, а било их је, веле, на хиљаде, па имена новинара и медија који су, вођени професионалном савешћу и људским саосећањем, били уз њих, организација и институција које су им пружале подршку и нудиле помоћ… Веровали су да ће се Тијана, ипак, вратити жива и да ће их, тада, све, окупити у Бајмоку, да, онако како су делили стрепњу и неизвесност, поделе и радост.

– То ми је била и прва мисао када ме је, у ноћи између среде и четвртка, тачно два минута иза поноћи, назвао Војин Којић, начелник у ПУ Суботица и питао да ли сам код куће – каже Игор. – Када сам му то потврдио, рекао ми је да не идемо нигде, јер ће за неколико минута доћи код нас.

У том тренутку је, каже, био сигуран да се све добро завршило и да ће своју девојчицу, ускоро, поново видети, живу. Изашао је на улицу, а онда, махинално, погледао како је обучен.

– Нема смисла да у овој старој, црној мајици чекам своје дете, помислио сам и вратио се у кућу да обучем нову кошуљу – описује тренутке непосредно пред најстрашније сазнање у свом животу. – Кад сам поново изашао, кући су се већ приближила три аутомобила и једно возило Хитне помоћи. Из њега ће сада изаћи Тијана, помислио сам. Вероватно су је они који су је отели повредили, па је одмах медицински збринута.

Није, међутим, било тако. Страшну истину му је, минут доцније, саопштио начелник Којић.

– Пришао ми је, и сам дубоко потресен, и изговорио реченицу коју никака, никада у животу нећу заборавити: „Игоре, нашли смо је, али не онако како си ти желео“. Ниједна реч више није била потребна. Наш свет се, у том тренутку, срушио. Да ли ће се, икада, и како, поново усправити заиста не знамо.

МУЗИКА У ГЕНИМА

ТИЈАНА је била предоређена да се бави музиком: Игоров покојни отац Станко је, годинама, био члан најпознатијих суботичких тамбурашких оркестара, а Мирјанин рођени брат Милан Батинић је познати црквени појац.

– Деда Станко је био изузетно поносан на њен дар – вели Игор. – С друге стране, за ујака је била веома везана и често је с њим вежбала певање, укључујући и припреме за пријемни испит за музичку школу, у коју је требало да крене у септембру.

SHARE

Оставите одговор