Од Београда до вечности – Вечерас је у граду Вилаху премијера представе „Радован 3.“ са глумачком поставом састављеном од аустријских глумаца, чиме је култна комедија Душана Ковачевића показала да за српски хумор нема граница

Љубитељи позоришта у аустријском Вилаху уживаће вечерас у премијери култне представе „Радован 3.“, која је у Србији одавно постала предмет обожавања захваљујући импровизацијама генијалног Зорана Радмиловића.

Позоришна трупа из истоименог града на југу Аустрије, сачињена искључиво од „швапских глумаца“, предвођена редитељком Нином Габријел, одлучила се да 10-годишњицу свог постојања обележи постављањем овог драмског дела Душана Ковачевића.

 

Ех, ти Вилотићи

Част и обавеза да преузме улогу хер Радована указана је Маркусу Тилу, који се у сажетку представе аустријској публици представља као прерано пензионисани човек, чија породица живи на 12. спрату и води непрестани рат са суседима Вилотићима. „Радован 3.“ схваћен је као „апсурдна комедија са веома озбиљном позадином, у којој се прожимају борба и жестока, али истовремено и комична жеља за осветом“. Овдашњи обожаваоци лика и дела јуначине поникле у Завичају ипак са стрепњом ишчекују аустријску премијеру, забринути хоће ли тамошња глумачка постава, али и публика, умети да разуме слојевитост и духовитост јунака са брдовитог Балкана. Можда и зато што је величанственост овог дела добрим делом остварена оног тренутка када је Радмиловић одлучио да дигне руке од оригиналног сценарија и поведе публику у нови, оригинални и јединствени шоу.

– Игра са Балкана је слика која је постала тело и крв. Бетон се претворио у сузе и зној. То је као музички инструмент који се смеје, плаче, пева, игра, виче и бесни. И то је био мој највећи изазов приликом постављања овог комада – истиче Андреас Лунгеншмит, један од аутора представе, и додаје да представа нипошто неће бити досадна. – Трудили смо се да се глумци осећају као код своје куће док играју како би се дочарали права атмосфера и дух тог поднебља. А осим Радована, укупном позитивном лудилу заиста доприноси и млади Вилотић, што ће публика моћи да види.

Сналажљиви Европљани очигледно су, слушајући небројене жалопојке наших гастарбајтера о Завичају, одлучили да одиграју на проверену карту и бројној српској дијаспори понуде своје виђење просечног, бркатог Србина и његових породичних проблема.

Један је Зоран Радмиловић

Чак и ако поменути Маркус Тил, обучен као класични „сељо“ на којем шљаште крст и златни ланац, успе да насмеје публику и објасни им шта је Станислављев минули рад, аустријска публика тешко ће схватити значај и феномен „Радована 3.“. Јер цитати и реплике које је у наше животе вештим и отегнутим изговарањем самогласника унео маестрални Зајечарац представљају неодвојиви део свакодневице у Србији. Радмиловић се храбро и поносно сценом шепурио носећи у руци замишљену чланску карту библиотеке специјалне боје, вероватно и не слутећи да ће две-три деценије касније чланске карте неких нових библиотека и гарнитура бити највредније парче папира у Србији.

До суза је засмејавао чак и своје колеге на сцени, вечно трудну Георгину и татиног сина Катицу (Миру Бањац), који су имали привилегију да више од 500 пута слушају приче о Џорџу, драматичним сценама у којима сви нешто пуше, али и новинама које би требало само да мењају имена саговорника јер су исте свакога дана. Снимак 250. извођења „Радована 3.“ у Атељеу 212 потукао је све рекорде у продаји ДВД-а и ВХС касета до данас, а лек од туге у овој представи неретко данас траже и многи клинци који се нису још ни родили када је један од најдуховитијих Срба напустио овај свет.

 

Ostavi poruku