Posle devet godina, poslednji američki vojnici napustili Irak. Rat započet 2003. godine skupo je koštao sve učesnike. Najgore je, ipak, prošao irački narod koji nasleđuje ratom razorenu i nestabilnu zemlju.
Poslednji američki vojnici napustili su rano jutros Irak preko Kuvajta, čime je, posle devet godina, okončana jedna od najkotroverznijih ratnih operacija Pentagona. Spuštanjem zastave u Bagdadu prestao je drugi po trajanju rat u američkoj istoriji, dok se još čeka rasplet u Avganistanu.
Američki predsednik Barak Obama, koji je po dolasku u Belu kuću obećao povlačenje iz Iraka, rekao je da Sjedinjene Američke Države iza sebe ostavljaju „suveren, stabilan i samopouzdan Irak“.
Međutim, ne slažu se svi sa tom konstatacijom. Na prvom mestu irački premijer Nurij el Maliki, čiji je stav preneo njegov izaslanik Husein el Asadi.
„Ponosno objavljujem iračkom narodu da smo, uz božju pomoć, pruzeli poslednju bazu američke vojske u ovoj zemlji, aerodrom u Iraku. Danas smo zatvorili poslednju stranicu okupacije“, istakao je El Asadi.
Sa ovim stavom slaže se veliki broj Iračana, a jedan od vladinih zvaničnika u Bagdadu Abas Džaber objasnio je da se ne razmišlja mnogo o povlačenju Amerikanaca već o stanju koje su ostavili po odlasku.
„Ne razmišljamo o Americi. Ostavili su haos za sobom. Razmišljamo o struji, poslu, nafti, svakodnevnim problemima“, rekao je Džaber.
Razlozi i-ili izgovori
Kada je pre devet godina Amerika kretala u rat protiv Iraka, svojim saveznicima i svetu je govorila da nema vremena za gubljenje.
Sadam Husein poseduje oružje za masovno uništavanje. Može da ga upotrebi bilo kada. Nema podršku naroda i, ukoliko se sve brzo uradi, režim će pasti za nekoliko nedelja. Posle toga u Iraku će zavladati mir.
Ukratko, to su bile tvrdnje administracije amerčkog predsednika Džordža Buša kojima je trebala da bude opravdana invazija. Međutim, skoro sve se pokazalo netačno.
Tadašnji državni sekretar SAD Kolin Pauel vatreno je ubeđivao čitav svet i američke saveznike da američke vlasti poseduju veliki broj dokaza o oružju za masovno uništenje i tajnim mobilnim laboratorijama.
„Videćete kako se gomilaju dokazi, a čudno ponašanje Iraka pokazuje da Sadam Husein i njegov režim nisu učinili ništa da se razoružaju, kao što traži međunarodna zajednica“, govorio je Pauel.
„U ovom trenutku, američke i koalicione snage su počele vojne operacije da razoružaju Irak i odbrane svet od smrtonosne opasnosti“, bile su reči tadašnjeg prvog čoveka Bele kuće Džordža Buša.
Dva meseca posle, sredinom maja 2003. godine, Vašington je zvanično proglasio okončanje većih borbenih sukoba.
Sadam Husein je zarobljen u decembru 2003. godine, a obešen je tri godine kasnije pošto je proglašen krivim za zločine protiv čovečnosti.
Rat sviju protiv svih
Međutim, oružje za masovno uništavanje nikad nije pronađeno, usledile su optužbe za huškanje na rat bez osnova, a u Iraku nije prošao ni jedan jedini dan bez krvoprolića. Suniti, šiiti, Kurdi, svi protiv svih.
Sadašnji ministar odbrane Amerike Leon Paneta kaže da ovakav ishod niko nije mogao da pretpostavi.
„Pre pet godina sam ovde došao kao izaslanik predsednika Buša, u najmračnijim danima sektaškog nasilja. Činilo se da ništa ne funkcioniše. Ali danas, posle mnogo prolivene iračke i američke krvi, Irak konačno može da sam preuzme brigu o sebi“, rekao je Paneta u pokušaju da, barem delimično, opravda invaziju.
Ipak, devet godina kasnije teško je pronaći argumente kojima bi mogao da se opravda zapadni angažman. Od početka rata poginulo je oko 4.500 američkih vojnika, dok je 30.000 ranjeno. Svaki mesec rata Ameriku je koštao deset milijardi dolara.
Civilne žrtve se, nažalost, broje u stotinama hiljada. Takođe, veruje se da je, u periodima najžešćih sukoba, bilo nekoliko miliona izbeglica i raseljenih.
Šta dalje?
Bagdad i Vašington su 2008. godine potpisali sporazum o postepenom povlačenju američkih snaga iz Iraka, do kraja 2011. godine. U jeku rata u Iraku je bilo razmešteno više od 170.000 američkih vojnika u više od 500 baza. Ta brojka je postepeno smanjena na 50.000, a juče ih je bilo manje od 3.000.
Irak ima oko 900.000 vojnika zaduženih za unutrašnju bezbednost, ali mnogi strahuju da neće biti u stanju da obezbede granice, vazdušni prostor i teritorijalne vode.
Pojedini analitičari upozoravaju i na opasnost od novih sukoba među šiitima, sunitima i Kurdima. U zemlji i dalje povremeno ima samoubilačkih bombaških napada, kao i napada sunitskih pobunjenika na vladine snage.
Bezbednosna situacija u Iraku brine većinu Iračana, ali čini se da su u istoj tolikoj meri zabrinuti i zbog nezaposlenosti i nestašica osnovnih životnih namirnica.
