После девет година, последњи амерички војници напустили Ирак. Рат започет 2003. године скупо је коштао све учеснике. Најгоре је, ипак, прошао ирачки народ који наслеђује ратом разорену и нестабилну земљу.

Последњи амерички војници напустили су рано јутрос Ирак преко Кувајта, чиме је, после девет година, окончана једна од најкотроверзнијих ратних операција Пентагона. Спуштањем заставе у Багдаду престао је други по трајању рат у америчкој историји, док се још чека расплет у Авганистану.

Амерички председник Барак Обама, који је по доласку у Белу кућу обећао повлачење из Ирака, рекао је да Сједињене Америчке Државе иза себе остављају „суверен, стабилан и самопоуздан Ирак“.

Међутим, не слажу се сви са том констатацијом. На првом месту ирачки премијер Нуриј ел Малики, чији је став пренео његов изасланик Хусеин ел Асади.

„Поносно објављујем ирачком народу да смо, уз божју помоћ, прузели последњу базу америчке војске у овој земљи, аеродром у Ираку. Данас смо затворили последњу страницу окупације“, истакао је Ел Асади.

Са овим ставом слаже се велики број Ирачана, а један од владиних званичника у Багдаду Абас Џабер објаснио је да се не размишља много о повлачењу Американаца већ о стању које су оставили по одласку.

„Не размишљамо о Америци. Оставили су хаос за собом. Размишљамо о струји, послу, нафти, свакодневним проблемима“, рекао је Џабер.

Разлози и-или изговори

Када је пре девет година Америка кретала у рат против Ирака, својим савезницима и свету је говорила да нема времена за губљење.

Садам Хусеин поседује оружје за масовно уништавање. Може да га употреби било када. Нема подршку народа и, уколико се све брзо уради, режим ће пасти за неколико недеља. После тога у Ираку ће завладати мир.

Укратко, то су биле тврдње администрације амерчког председника Џорџа Буша којима је требала да буде оправдана инвазија. Међутим, скоро све се показало нетачно.

Тадашњи државни секретар САД Колин Пауел ватрено је убеђивао читав свет и америчке савезнике да америчке власти поседују велики број доказа о оружју за масовно уништење и тајним мобилним лабораторијама.

„Видећете како се гомилају докази, а чудно понашање Ирака показује да Садам Хусеин и његов режим нису учинили ништа да се разоружају, као што тражи међународна заједница“, говорио је Пауел.

„У овом тренутку, америчке и коалиционе снаге су почеле војне операције да разоружају Ирак и одбране свет од смртоносне опасности“, биле су речи тадашњег првог човека Беле куће Џорџа Буша.

Два месеца после, средином маја 2003. године, Вашингтон је званично прогласио окончање већих борбених сукоба.

Садам Хусеин је заробљен у децембру 2003. године, а обешен је три године касније пошто је проглашен кривим за злочине против човечности.

Рат свију против свих

Међутим, оружје за масовно уништавање никад није пронађено, уследиле су оптужбе за хушкање на рат без основа, а у Ираку није прошао ни један једини дан без крвопролића. Сунити, шиити, Курди, сви против свих.

Садашњи министар одбране Америке Леон Панета каже да овакав исход нико није могао да претпостави.

„Пре пет година сам овде дошао као изасланик председника Буша, у најмрачнијим данима секташког насиља. Чинило се да ништа не функционише. Али данас, после много проливене ирачке и америчке крви, Ирак коначно може да сам преузме бригу о себи“, рекао је Панета у покушају да, барем делимично, оправда инвазију.

Ипак, девет година касније тешко је пронаћи аргументе којима би могао да се оправда западни ангажман. Од почетка рата погинуло је око 4.500 америчких војника, док је 30.000 рањено. Сваки месец рата Америку је коштао десет милијарди долара.

Цивилне жртве се, нажалост, броје у стотинама хиљада. Такође, верује се да је, у периодима најжешћих сукоба, било неколико милиона избеглица и расељених.

Шта даље?

Багдад и Вашингтон су 2008. године потписали споразум о постепеном повлачењу америчких снага из Ирака, до краја 2011. године. У јеку рата у Ираку је било размештено више од 170.000 америчких војника у више од 500 база. Та бројка је постепено смањена на 50.000, а јуче их је било мање од 3.000.

Ирак има око 900.000 војника задужених за унутрашњу безбедност, али многи страхују да неће бити у стању да обезбеде границе, ваздушни простор и територијалне воде.

Поједини аналитичари упозоравају и на опасност од нових сукоба међу шиитима, сунитима и Курдима. У земљи и даље повремено има самоубилачких бомбашких напада, као и напада сунитских побуњеника на владине снаге.

Безбедносна ситуација у Ираку брине већину Ирачана, али чини се да су у истој толикој мери забринути и због незапослености и несташица основних животних намирница.

Ostavi poruku