Некадашњи припадник „земунског клана“ Милош Симовић изјавио је данас у Специјалном суду да је Сретко Калинић убио Цветка Симића у Загребу како би му преотео супругу Ану у коју је био болесно заљубљен, док је Калинић те наводе одбацио и извинио се породици Симић.

Симовић је, такође, признао да је учестовао у покушају неуспјеле ликвидације Зорана Недовића Шока, док о покушају убиства Андрије Драшковића није желио да се изјашњава.

Некадашњи земунац је детаљно испричао како се првих годину и по дана послије атентата на премијера Зорана Ђинђића и расписивања потјернице за њим скривао уз помоћ касније брутално убијених Илије Нововића и Симића.

Он је све то говорио током излагања одбране у процесу гдје му се, заједно с Калинићем (на фотографији), одбјеглим Луком Бојовићем и Владимиром Милисављевићем (званим Влада Будала) суди за неуспјеле ликвидације Драшковића и Недовића и убиства тројице њихових тјелохранитеља.

Према Симовићевим ријечима, Бојовић нема везе с покушајем ликвидације Недовића, а на оптужницу је доспио, како је навео Симовић, због Калинићеве фиксације да је кренуо да се мува око Симићеве жене, послије његовог нестанка.

„Калинић ми је испричао да је Симића убио у једној опуштеној шетњи опаливши му метак у главу, а касније делове тела бацио у језеро Јарун да би се водио као нестао, а он несметано био с његовом женом“, испричао је Симовић.

Он је рекао да је Калинић све вријеме док није пронађено Симићево раскомадано тијело био у контакту с Аном.

„Носио је на руци сат Цветка Симића. Док нису нашли Симићеве остатке, Ана му је говорила ко све долази код ње, ко се распитује за њега“, рекао је Симовић.

Тврдећи да Лука Бојовић нема везе с ликвидацијама за које су оптужени, Симовић је навео да га је Калинић фиксирао као Симићевог кума који је одлазио код Ане и онда ријешио да га убије.

„Убићу и њега, и Ану ћу да убијем, ако само нешто буде муљала, сасећи ћу јој главу“, препричао је Симовић Калинићеве ријечи.

Пошто су пронађени остаци Симића у језеру Јарун код Загреба, Ана Симић се дистанцирала од њега, додао је он.

Калинић је на суђењу тражио ријеч и извинио се породици Симић. Он је потврдио да познаје Симићеву удовицу и сестру, наводећи да је Симовић луд и да „много лаже“.

„Ако је његова жена курва, нису све жене такве. Ја јесам болестан и вршим кривчна дела, али не оваква. Не знам како он прича да је хтео да се повуче из криминала кад је наговорио свог брата Александра Симовића да убије (сведока сарадника у процесу за убиство премијера) Зорана Вукојевића Вука“, казао је Калинић, кога је у судници, пошто је био на метар и по од Симовића, чувало шест стражара.

Симовић је испричао како је Луку Бојовића упознао преко убијеног Илије Нововића 2000. године у Београду код „неке пекаре“ и послије тога видио још пар пута.

Симића је, како је навео, упознао у Загребу 2006. године, гдје га је довео Илија Нововић и он је био задужен да им помаже.

„Нововић ми је рекао да ће Симић помагати мени и Калинићу и кад он не може. Симић је био свестран човек, образован и сјајан. Имао је широк спектар другова с којима је упозао и Калинића, а он му је завидео на свему, па је хтео да ожени и његову жену“, навео је Симовић.

Он је испричао како му је 13. марта 2009, послије повратка с хрватског приморја, Калинић сав унезверен испричао своју највећу тајну – како је био са Симићевом женом у интимној вези и да је планирао да је жени и има дјецу с њом.

Послије расписивања потјернице 12. марта 2003, па све до 2010. године Симовић је био у бекству.

„Прву половину године био сам у Србији, а заједно са мном био је мој брат Александар Симовић, Милисављевић, Калинић и такође одбегли Милан Јуришић Јуре. Са њима сам био у бекству до краја 2004. године“, навео је он.

У скривању му је, како је испричао, помагао Нововић који је средином априла 2009. убијен заједно са Гораном Марићем. Њихова угљенисана тијела су нађена су у џипу лендровер у Добановцима.

Симовић је навео да је у Хрватску дошао из ЕУ 2004. године и поново се виђао са одбјеглим члановима клана.

Убиство Драшковића и Недовића планирали су, како је навео Симовић, јер су добили информације да се распитују о њима и да плаћају информације, а сумњали су да би могли да их пријаве полицији.

У неуспјелој ликвидацији Недовића он је возио ауто, а пуцао је Калинић. У колима је, како је навео, био и Милисављевић, док је Нововић телефоном обавјештавао о кретању Недовића.

Сретко Калинић је на почетку суђења у октобру признао да је учетвовао у тим ликвидацијама, а за њихову организацију оптужио је Бојовића, који је у бјекству.

Бојовићева одбрана је послије Симовићевог исказа затражила да му се укине притвор и повуче потјерница за њим. Бојовићу, као и одбјеглом „земунцу“ Милисаљевићу, суди се у одстуству.

Бојовићу се траг губи прошлог љета, послије хапшења Калинића у Загребу и Симовића на српско-хрватској граници. За њим је у септембру 2010. расписана међународна потјерница, док је Милисављевић на међународној потјерници од марта 2003. године, послије убиства премијера Србије Зорана Ђинђића.

Милисављевић је у одсуству осуђен на 35 година затвора због учешћа у убиству Ђинђића, док је за кривична дјела која је извршио као припадник „земуског клана“ добио 40 година затвора.

Према писању хрватских медија, Бојовића је са поменутим убиствима, али и другим кривичним дјелима повезао Калинић, који је Србији изручен из Хрватске 25. августа 2010. године.

Калинић је у изјави из Загреба детаљно описао извршење убистава и неуспјелих ликвидација, наводећи да то није радио због новца већ због пријатељства са Бојовићем, који је све организовао. Према његовим наводима, са Бојовићем је дошао у сукоб 2009. године.

 

Калинићу и Симовићу почетком септембра је поновљено суђење због учешћа у убиству премијера Ђинђића, током којег су им потврђене казне од по 30 година затвора.

Обојици ће бити поновљено и суђење за кривична дјела која су извршили као припадници „земунског клана“ и у одсуству осуђени на по 40 година затвора.

Калинић је ухваћен у Загребу 8. јуна, када га је из ватреног оружја ранио Симовић, који је наредне ноћи ухапшен на српској страни границе с Хрватском.

Тужилаштво за организовани криминал у оптужници наводи да је Бојовић стао на чело „земунског клана“ послије убиства његових вођа Душана Спасојевића и Милета Луковића у марту 2003. године, а своју моћ учврстио је након хапшења Милорада Улемека Легије.

Пошто је постао вођа „земунаца“, он је организовао ликвидације, а лично је учествовао у покушајима убиства Андрије Драшковића и Зорана Недовића Шока 2004. године, кад је са одбјеглим „земунцем“ Калинићем пуцао из аутомобила у покрету.

Ostavi poruku