Даница – Дада Ђиков из Требиња једина је жена на Балкану која се у посљедњих 11 година бави послом хендлера, водича паса који откривају експлозивне направе, и једина жена из БиХ која је у Авганистану била на првој борбеној линији – преко жице, односно, ван војног кампа Масумгар, дому талибана, у који је послата из главне базе у Кандахару.

Она је, у оквиру канадског батаљона снага НАТО пакта, 14 мјесеци била најистуренија мета талибанским нападима, а испред ње је на метар до највише десетак метара увијек ишао њен пас трагач за експлозивом, који када открије експлозив испод површине земље, једноставно сједне на то мјесто и чека награду.

„Оно што је најбитније јесте да мој пас никада није омануо и свако откривање експлозива успјешно је окончано, али смо, с друге стране, знали упадати и у засједе, око мене су гинули људи, при чему је увијек требало задржати самоконтролу и здрав разум док не дође копнена или ваздушна подршка која нас је извлачила“, почиње причу ова неустрашива дјевојка, која је од августа ове године, када се вратила из Авганистана, већ успјела завршити и Израелску академију за ВИП бодy гарда у Македонији.

Тренутно је у родном Требињу посвећена породици, понајвише сину Стефану, који у вријеме њених ангажмана остаје са дједом, Дадиним оцем, који јој је, како каже, највећа подршка.

„Најприје сам, као љубитељ и узгајивач паса, уз које је проходао и мој једанаестогодишњи син, почела да се бавим овим послом овдје у Требињу, а онда сам као хендлер обишла сва некадашња бојишта из протеклог рата у бившој Југославији, па и линију разграничења Турака и Грка на Кипру, након чега је дошла понуда за Авганистан од Канађана са којима сам и раније сарађивала. Прихватила сам је брзо и спремила се за 72 часа, јер нисам имала много времена“, објашњава Дада.

Недостатак времена да о свему подробније размисли, највјероватније ју је и одвело у камп Масумгар, дом талибана, у Панџваи дистрикт, гдје је било неколико канадских кампова и у којем је погинуло 157 Канађана. Иако се данас уз осмијех присјећа тих дана, каже да је од њих деветоро шесторо одмах одустало, али и од њих троје у команди нико није вјеровао да је управо она хендлер, па је чак ни у прве двије, три патроле нису позивали.  Када су се увјерили у њену способност, тражили су да продужи уговор на два мјесеца, па је умјесто 12, остала 14 мјесеци, а и њени претпостављени су јој касније и писмено исказали поштовање.

Иако се трудила да ни у једном моменту не покаже своју слабост, Дада каже да никада неће заборавити тренутке када јој је највише недостајала породица, нарочито син, а од свега јој је најтеже пао тромјесечни период када се, тек двадесетак дана по доласку у камп, није могла јавити породици, јер је била на првој борбеној линији.

„Од најтежих доживљаја које сам имала у Авганистану, издвојила бих мој први излазак преко жице када је испред мене из засједе искочио талибан и почео да пуца, гдје ме је, наравно, спасао панцир, јер је прибраност стигла са закашњењем од неколико секунди, али је зато реаговао мој колега који је пуцао. Веома тешко је било и моје прво суочавање са бомбашем самоубицом који се пред мојим очима разнио, али су ми момци из подршке с ранијим искуством казали шта је у питању и упозорили ме да идем у заклон, који ми  је, заједно са панциром, спасао живот“, каже ова неустрашива дјевојка.

Спасавање живота једних другима, тешки услови у којима су дјеловали, гдје осим панцира тешког преко 20 кг, сваки војник носи и своје сљедовање хране и воде, који се код Даде због пса множио са два, што је тежило још око 50 кг, као и неусловна спавања, одржавање личне хигијене, учинили су ваљда да у овој Херцеговки сваки од њених колега препозна истинског хероја.

„Они су мени помагали колико су могли, понијели би ми и дио терета који носим и у сваком моменту ми били толико добри пријатељи да и данас одржавам контакте са свима њима, од којих ме многи зову у даље заједничке мисије, али ја чекам ону која ми одговара“, истиче Дада, додавши да су Канађани најпрофесионалнија војска у којој је била и са којом је долазила у контакт.

На крају подвлачи да је јако поносна на своју авганистанску мисију, јер зна да је и директно и индиректно спасила бројне животе и дала допринос бољем и праведнијем животу у овој азијској земљи.

Три минута под тушем

У вријеме када даме све чешће проводе више времена у купатилима и спа центрима него ли да се баве осталим активностима, Даница – Дада Ђиков је у авганистанском кампу за туширање имала тачно три минута.

„Прва три пута мојих туширања сам била кажњена, јер из импровизоване туш кабине нисам изашла на вријеме, али сам зато касније утемпирала вријеме на тачно 180 секунди или који секунд мање“, присјећа се са осмијехом Дада и додаје да се те навике дуго није могла одвикнути и када је дошла кући, у сопствено купатило.

Панично буђење

По доласку у Требиње првих неколико дана се будила у паници, јер је редовно из миришљаве постељине устајала мислећи да је у питању кошмар, тражећи лично наоружање са којим је, каже, и спавала и у тоалет одлазила.

„Најсмјешнији и можда и најтужнији моменат је био када сам стајала са пријатељима на уласку у Стари град у Требињу када је изненада пред нас изашао дјечак с пластичном пушком, а мене ухватила паника, тражећи лично наоружање, јер су наоружана дјеца у Авганистану готово уобичајена ствар“, каже Даница Ђиков.

Ostavi poruku