Balkan je jedan od najvećih neuspeha SAD, a Avganistan jedini sukob koji je bio neophodan. Međunarodne snage na Kosovu (KFOR i Euleks) nastavile politiku Zapada da „Srbi uvek gube“, piše američki časopis.
Kraj Hladnog rata uklonio je najvažniju prepreku na putu SAD da postane imperija i posle toga nijedna zemlja nije češće ratovala od Amerike. Ipak, jedini sukob sa određenim stepenom neophodnosti bio je Avganistan i potraga za Al kaidom. Nijedna od ovih avantura se nije završila naročito dobro.
Jedan od najvećih neuspeha Vašingtona jeste Balkan koji nema nikakav geopolitički značaj za Evropu i trebalo je da bude prepušten evropskim članicama NATO. Ako su oni, kao što je govorio Oto Fon Bizmark, smatrali da Balkan nije vredan kostiju nijednog pomeranskog vojnika, onda Amerika svakako nije imala razloge da se tamo meša.
Ipak, pre nešto više od deset godina Vašington je bombardovao Srbiju koja niti je napala, niti je pretila bilo kojoj članici NATO. Zapadne nacije, koje su vekovima vodile ogorčene borbe na samu pomisao secesije, krenule su u rat kako bi podržale nezavisnost teritorije Kosova.
Status Kosova, istorijski srpskog, ali sa većinskim albanskim stanovništvom, ostaje nerešen. Beograd odbija da prihvati amputaciju 15 odsto svoje teritorije, Rusija blokira ulazak Kosova u Ujedinjene nacije, a većina zemalja sveta, uključujući pet članica Evropske unije, odbija da prizna nezavisnost Kosova. Nedavno je izbilo nasilje na severu Kosova, gde srpska većina ostaje lojalna Beogradu.
Nažalost, međunarodne snage, kako Kfor pod komandom NATO-a, tako i evropska civilna misija Euleks, nastavili su politiku Zapada „Srbi uvek gube“.
Kada se pre dve decenije raspadala Jugoslavija kojom su dominirali Srbi, nemačka vlada je taj proces ubrzala preuranjenim priznavanjem odmetničkih republika Slovenije i Hrvatske.
Avaj, priznanje bez garancije za veliku srpsku zajednicu u Hrvatskoj dovelo je do krvavog rata kada su Srbi hteli da se otcepe od Hrvatske. Rezultat je bio sukob u kojem je Amerika podržala hrvatsku većinu i obučavala hrvatsku vojsku koja je počinila ratne zločine i etničko čišćenje velikog obima.
Zapad žmuri na jedno oko
Vašington je takođe upotrebio vazdušnu silu da održi na okupu Bosnu kojom dominiraju Muslimani, uprkos želji Srba i Hrvata da se otcepe od nje. Ta veštačka zemlja i dalje ostaje evropski protektorat, kojim vlada visoki predstavnik čiji je glavni posao da uguši svaki stav naroda koji je suprotan volji njegovih gospodara u Briselu.
Savezničke simpatije prema onima koji su želeli da izbegnu teritorije sa srpskom većinom nastavile su se prema Makedoniji, Crnoj Gori i Kosovu. Neosporno je da je Miloševićeva vladavina bila surova, ali je počinjeno više nego dovoljno zločina da bi oni bili tek tako zanemareni. Zapad je konstantno žmurio na jedno oko kada su Srbe ubijali i raseljavali.
To nigde nije bilo tako očigledno kao na Kosovu. Iako su američke diplomate nazvale Oslobodilačku vojsku Kosova – koja je kasnije osumnjičena za prodaju organa srpskih zatvorenika – „teroristima“, saveznici su potisnuli svaku gadljivost i pozajmili pobunjenicima svoje vazduhoplovstvo bombardujući i ubijajući stotine i hiljade srpskih civila, verovatno isto onoliko koliko je nastradalo Albanaca tokom dve godine gerilskog ratovanja pre intervencije NATO.
Albanska većina je tada primenila nekadašnju srpsku brutalnost proteravši četvrt miliona Srba, Roma i nealbanskih muslimana. Početkom godine Parlamentarna skupština Saveta Evrope priznala je da je saveznička intervencija „dovela do brojnih kršenja ljudskih prava i nije pružila trajna rešenja za suštinske probleme“.
Nazovi zemlja i paralelne strukture
Potom su usledile godine zastoja, krunisane neuspelim pregovorima u kojima su saveznici odlučili da Kosovo mora da bude nezavisno, a jedino o čemu se može razgovarati jesu detalji srpske kapitulacije. Odbijanje Beograda da popusti kritikovano je kao opstrukcija i Kosovo je 2008. godine proglasilo nezavisnost.
Nazovi zemlja je dobila loše ocene na međunarodnoj sceni, a Savet Evrope je napao njenog premijera da predvodi organizaciju „nalik mafijaškoj“. Nije iznenađenje to što Srbi koji žive u Kosovskoj Mitrovici, severno od Ibra, ne žele da budu deo države sa većinskim albanskim stanovništvom. Oni su zadržali paralelne strukture povezane sa Srbijom i nastaljaju da se suprotstavljaju vlasti u Prištini.
Vašington i Brisel ostaju tvrdoglavi. Zapad je odredio granice Kosova. Od Srba se očekuje da rade ono što im se kaže i da se prepuste milosti onih koji su optuženi za trgovinu ljudskim organima i sakaćenje srpskih zatvorenika zbog profita. Šta ako su neki od ljudi koji su na vlasti u Prištini isti oni koji su kao gerilci ubijali Srbe? Ili isti oni ljudi koji su 2004. godine podstakli drugi krug nasilja nad progonjenim manjinskim stanovništvom.
Nemačka kancelarka Angela Merkel je nedavno održala predavanje Beogradu o neophodnosti da prizna Kosovo ako želi da uđe u Evropsku uniju. Iako pet članica EU odbija da prizna Kosovo, kancelarka Merkel insistira da Srbija potpiše svoje sopstveno rasparčavanje kako bi dobila mesto u Briselu.
Gotovo isto toliko kategorična je bila i Evropska komisija koja je objavila novi izveštaj zaključivši da će „Srbija biti u poziciji da u srednjoročnom periodu preuzme obaveze članstva“.
Međutim, tu postoji jedno važno „ali“. Beograd treba da sarađuje „aktivno sa Euleksom kako bi Euleks mogao da obavlja svoje zadatke u svim delovima Kosova“. Komisija je dodala: „Sve snage treba da odigraju svoju ulogu u smanjivanju tenzija na severu Kosova i omoguće slobodu kretanja ljudi i robe“. To znači predavanje srpskog severa Kosova u ruke vlade koju oni nikada nisu prihvatili.
Status Kosova je nedavno dobio na hitnosti. Beograd je 2008. godine stavio embargo na uvoz robe sa Kosova; ovog leta kosovska vlada je odlučila da se osveti zabranivši uvoz srpskih proizvoda, čak i na sever. To je podrazumevalo širenje vlasti Prištine na granicu Srbije i Kosova kako bi se onemogućila srpsko-srpska trgovina. Tamošnji Srbi su odgovorili postavljanjem barikada, a predložili da će ih ukloniti ako Kfor i Euleks prestanu da prevoze kosovske carinske službenike na sever.
To je bio razuman zahtev. Bivši američki diplomata Džerald Galuči napominje da je mandat Kfora mirovna misija, a ne politika; Kfor „treba da spreči bezbednosne probleme i obuzda ili poništi provokacije kao što su politički trikovi Prištine“. Ali sada je misija NATO pogrešno nazvana mirovnom „istupila iz mandata Saveta bezbednosti UN odlukom da sprovede zahteve institucija u Prištini“, objašnjava Galuči.
Kfor tvrdi da on jednostavno želi da unapredi „bezuslovnu slobodu kretanja“, ali ono što je zaista mislio jeste nametanje vladavine Albanaca nad Srbima. Zapravo, neki zapadni zvaničnici su se nadali da reše problem na drugačiji način.
Jedan bivši komandant Kfora, francuski general-pukovnik Gzavije de Marnjak, istakao je da su u proseku Albanci mlađi od Srba tako da će „biti neka vrsta biološkog kraja ovdašnjim problemima jer, znate, jedan od naroda će jednostavno nestati“.
Međutim, to znači čekanje. Da bi ubrzao proces, Kfor je bacio suzavac i biber-sprej na srpske demonstrante pretvorivši se u de fakto bezbednosne snage Prištine.
Pat pozicija na severu Kosova
Ali Srbi su odbili da se povuku i barikade su ostale. Rezultat je pat pozicija. „Nećemo odstupiti od naših legitimnih napora da kontrolišemo čitavu našu teritoriju“, izjavio je Bajram Redžepi, ministar unutrašnjih poslova Kosova. „Hoćemo da budemo deo Srbije – ništa više i ništa manje“, kaže Dragiša Milović, predsednik srpske opštine Zvečan.
Odgovor su pregovori, ozbiljni razgovori bez unapred određenog ishoda. Očigledan dogovor bi bio da Kosovo prepusti Srbiji oblasti većinski naseljene Srbima u zamenu za priznavanje Kosova od strane Beograda. Korist od okončanja hladnog rata između Srbije i Kosova je očigledna.
Čak i ako Zapad ostane privrežen nezavisnosti Kosova, nema razloga da podrži najesktremnije teritorijalne ambicije Prištine. Ako je samoopredeljenje dobro za Albance, takođe je dobro i za Srbe.
Naravno, kreatori današnjeg geopolitičkog haosa se zgražavaju nad svakim predlogom da se popravi njihov izum. Takvi postupci, kako tvrde Morton Abramovic iz fondacije Senčuri i Džejms Huper iz Grupacije za javno međunarodno pravo i politiku, „iskušavaju sudbinu i mame na novo nasilje otvarajući vrata otcepljenja etničkim zajednicama u Srbiji“. Isti princip, bune se oni, odnosio bi se i na Bosnu gde bi i Srbi i Hrvati radije napustili veštačku državu nametnutu spolja.
Međutim, malo je kasno da se brine o „podelama na etničkoj osnovi“. Na kraju krajeva, takva je bila američka i evropska sračunata politika devedesetih godina: Hrvati, Slovenci, bosanski Muslimani, Makedonci, Crnogorci i kosovski Albanci su dobili svoje države; pažnja nije poklonjena ni većoj saveznoj državi bez raznih manjina, niti manjinama unutar države. Niko nije mnogo razmišljao o presedanu, u Evropi ili bilo gde drugde.
Štaviše, godine insistiranja Vašingtona i Brisela da neuki lokalci ućute i rade šta im se kaže su se izjalovile. Dokle god saveznici nastoje da nametnu nerealna rešenja, očuvaju veštačke države i održe podeljena društva, region će biti nestabilan.
Kako je istakao moj kolega Ted Galen Karpenter sa instituta Kejto, problem je u tome što vladama i državama koje je Zapad promovisao nedostaje legitimitet u velikim delovima njihovog stanovništva. Pomirenje će biti daleko dokle god stranci insistiraju na društvenom angažmanu ne uvažavajući lokalne posebnosti. Politika iznuđenog zajedničkog života iznedriće mržnju i, na kraju, nasilje.
U svakom slučaju, Amerika nema razloga da bude uvučena u ovaj sukob. Vašington ne mora da bira između suprotstavljenih etničkih zajednica na Balkanu. Sve su one demonstrirale ksenofobični nacionalizam. Sve su potčinjavale manjine u svojoj sredini istovremeno insistirajući na tome da se njihova prava poštuju. Ako su srpske snage počinile više zločina, to je uglavnom zbog toga što su imale više prilika da to urade.
Sjedinjene Države treba da omoguće Briselu, Berlinu, Parizu i drugima da preuzmu problem. Kako je Karpenter primetio: „Šira poruka Evropljanima treba da glasi – nemojte ni da pomislite da zovete Vašington da vas spasava iz vaših budalaština, pogotovo nakon što ste odbacili poslednju najbolju šansu za mirnim, nepristrasnim rešenjem kosovskog problema“.
Intervenisanje na Balkanu je oduvek bilo greška. S obzirom na to da su Sjedinjene Države preokupirane na drugim mestima, vreme je da se objavi da je ovaj region evropska odgovornost.
