Мевлид Јашаревић, рођен 1988. године у Новом Пазару, у Србији, четрдесет минута је држао Сарајево у блокади, а Амбасаду Сједињених Америчких Држава под рафалном паљбом, испаливши 105 метака. Двије ручне бомбе које су нађене након што га је полицијски снајперист онеспособио поготком у ногу, није употријебио.

Нема, судећи према досадашњим налазима, али и зачуђујуће гласним и брзим оглашавањима из вехабијске заједнице у Босни и Херцеговини, иза Јашаревићевог суманутог чина никакве озбиљне завјере. Условно говорећи, наравно. Тај је двадесетчетворогодишњак, према тврдњама његовог адвоката, имао намјеру – погинути и, како вјерује, на тај начин постати шехид, односно и у крајње слободном и недовољно прецизном пријеводу: херој погинуо у име вјере. Завршио је, међутим, рањен у ногу и то, поред осталога зато што се сумњало како испод мантила има експлозивну направу која би могла бити активирана од удара метка. Зато, наиме, на његове пуцње осигурање Амбасаде није одговорило, иако је имало чиме.

Штета причињена на Амбасади је, у свему томе, занемарива: блиндираној згради изграђеној тамо гдје је некада била Касарна Маршал Тито, пушчана зрна ни са мање удаљености од оне са које је Јашаревић пуцао, не могу ништа. Биланс посљедњег терористичког чина у Сарајеву је тако: један рањени полицајац, рањени нападач, огребани бетон и, што не мора бити лоше ако се уопће деси, могуће пропитивање стварне опасности од исламских милитаната у Босни, те коријена проблема чија ескалација није била ове године у пријестолници, већ прошле у Бугојну, када је Харис Чаушевић Окс активирао аутомобил бомбу код полицијске станице.

Ако је судити на основу искуства, али и јефтиних медијских покушаја да се Јашаревића повеже са српским тајним службама због тога јер је у Србији рођен, те тако скрене фокус са чињеница, опет ће, као и до сада, изостати иоле озбиљнији покушај тражења рјешења за проблем исламских милитаната од којих сваки може у једном тренутку постати нови Мевлид Јашаревић.

“Није сваки вехабија терорист, али је зато сваки терорист вехабија, наравно када говоримо о ономе што свијет данас зове муслиманским тероризмом!”, казао је у једном интервјуу Јасмин Мерадан, некадашњи припадник босанске вехабијске заједнице и коаутор књиге Вехабизам/Селефизам, додавши оно што ће Јашаревић дијелом потврдити: да у БиХ има на десетине младића спремних да се разнесу пред велепосланством неке од западних земаља.

Мевлид Јашаревић је, осим што је вјероватно психички лабилан, персонификација процеса започетих међу дијелом босанских муслимана са почетком девете деценије прошлог стољећа, у доба када је он, као и најагресивнији милитанти у земљи посљедњих ствари, био између пелена и првих слова. Са агресијом на некада централну југославенску републику, у БиХ се појављују први такозвани исламски добровољци. Иако их се покушавало представити као некакву врсту “шпанских бораца” за наше махале, радило се првенствено о религијским фанатицима од којих су многи у земљама подријетла већ сумњичени за тероризам или рушења уставних поредака.

Док се институционално игнорирала чињеница да су заповједници одреда попут Ел Муџахида прихватили учешће у рату тек када су, како је рекао један од њих, били сигурни да босанске муслимане не убијају због Босне, већ због тога што су муслимани, нуспојава доласка војника био је и увоз вехабистичке, ретроградне, искључиве идеологије. Процес обилато финанциран од одређених исламских земаља и преко наводних хуманитарних организација, попут ТWРА, имао је – поред оне бошњачког политичког вођства, те тихе сагласности Исламске заједнице –  својеврсну подршку управо Сједињених Држава.

Дипломате из сарајевског дијела Америке овлаш су прелазиле преко упозорења о могућим, крајње негативним посљедицама утицаја Саудијске Арабије на БиХ и муслиманску заједницу у њој. “Америка и Саудијска Арабија су пријатељске земље и ми вјерујемо како ће ваша Влада наћи оптимално рјешење”, изјавио је један високопозиционирани дипломат у неформалном разговору вођеном с краја босанског рата.

Године након Даyтона биле су вријеме одласка дијела страних добровољаца, које све више насљеђују босанске вехабије са војничком прошлошћу. Тако, рецимо, заједницу селефија, како се званично називају они што за себе тврде да практицирају изворни ислам, у околини Коњица води некадашњи припадник, поред осталих формација, и Четврте сплитске гардијске бригаде у коју је дошао из ЈНА, а из ње отишао са бошњачко-хрватским сукобом.

Одлазећи у добровољну изолацију, најчешће у напуштена српска села попут Бочиње у Средњој Босни, припадници те, назовимо је, друге генерације вехабија, ријетко су јавно дјеловали, ријетко показујући присуство и ставове.

Јашаревић, међутим, припада тек трећој генерацији вехабија, оној чије је духовно исходиште у Бечу, гдје корисник социјалне помоћи и нискоквалификовани исламски мисионар Неџад Балкан регрутира будуће становнике или барем честе посјетитеље села Горна Маоча на сјеверу Босне. У тој, потпуно изолираној комуни коју води Нусрет Имамовић нема струје нити телевизије, живи се мимо закона БиХ и слуша вођу који је своједобно изјавио како самоубилачки напади нису забрањени, али их не треба често користити као средство борбе. У Маочи је боравио и Јашаревић, тамо му је након што је напао Амбасаду САД пронађена супруга и од тамо је нестао Имамовић, огласивши се у међувремену и казавши како осуђује Јашаревићев чин.

Иако је, дакле, напад на америчко велепосланство потез будале којој је дојадило да чека џихад и квалификације за статус шехида, напад на бившу касарну ЈНА је реактуелизирао проблем зачет са највећом Изетбеговићевом грешком, прихватањем муџахедина у борби која је, барем декларативно, за циљ имала цјеловиту, мултиетничку БиХ; продубљен прво игнорантским, затим и покровитељским односом Исламске заједнице спрам оних које је њен поглавар Мустафа Церић дефинирао као нове муслимане којима се никада не би десио геноцид; те додатно закомплициран укупним унутарбосанским односима и свеопћом друштвеном пропашћу, у чијим рушевинама фанатици попут Имамовића проналазе бесперспективне и за лоботомију спремне будуће ходајуће темпиране бомбе, на чијем притварању се стаје, умјесто да се тек почне.

Јер, како је рекао Јасмин Мердан, некадашњи вехабијски инсидер: “Тероризам је заправо само реп на тијелу вехабизма, и то један од репова, и мање-више сви они који се дижу против тероризма данас заправо баратају репом док глава слободно и неометано бива занемарена”.

Извор: www.novossti.com

Ostavi poruku