SHARE

Прошле су двије деценије од када се Југославија распала. Брутални сукоби који су попратили њен распад су завршени, али насљеђе те трагедије и даље узнемирава регион

Помирење је дуг и тежак процес који изискује спремност на заједнички рад за отворено и објективно суочавање са прошлошћу. У току протеклих осам година Иницијатива научника окупила је међународни конзорциј историчара, социолога и правника да испитује главне контроверзе које још дијеле народе бивше Југославије.

“Независне новине” преносе дијелове текстова из књиге “Суочавање с југословенским контроверзама” подјељених у два дијела: “Рат у Хрватској” и “Етничко чишћење и ратни злочини”

Крај 1994. донио је извјесне изгледе за могући мировни споразум. У децембру су се представници хрватске владе и побуњених Срба договорили о одређеним мјерама за изградњу повјерења, које су обухватале отварање аутопута Београд – Загреб и деблокирање нафтовода и напајања водом и струјом. Поткрај јануара 1995. западни преговарачи су покушали да подстакну свеобухватан мировни споразум између хрватске владе и владе крајишких Срба. Овај такозвани План З-4 предвиђао је повратак свих избјеглица и знатну аутономију за област која се састојала од једанаест малих и привредно неразвијених општина око Глине и Книна, и обухватала отприлике трећину територије коју је контролисала Република Српска Крајина. Загреб је прихватио овај план, мада нерадо, али су крајишки Срби одбили да расправљају о њему сем уколико хрватски режим не одустане од своје намјере да блокира обнављање мандата УНПРОФОР-а за Хрватску. Преговори су се отезали два мјесеца. Изложен притиску, Загреб се коначно сложио да УН остане, мада под новим именом, Ункро (УН Цонфиденце Ресторатион Оператион, УНЦРО). Током ових мјесеци, начелник Главног штаба ХВ Јанко Бобетко је више пута изјавио да ће свако евентуално затварање аутопута Београд – Загреб довести до хрватске војне интервенције како би аутопут био поново отворен.

Хрватска страна је обавила систематичне припреме за коначни обрачун, у случају да мировни преговори пропадну. У новембру 1994. ХВ је окупирала Купрес, отварајући пут дуж вијенца Динаре. Током зиме, инжињерци ХВ су изградили друмове у тој области, а у прољеће 1995. ХВ је освојила потпуну тактичку контролу над кључним превојем Книн – Грахово и осталим положајима погодним за гађање артиљеријских положаја крајишких Срба. У међувремену, у УНПА Сектору Запад или западној Славонији, саобраћај на аутопуту Загреб – Београд одвијао се неометано све до априла, кад је предсједник РСК Милан Мартић наредио једнодневно затварање, у знак протеста због хрватске царинске процедуре. На крају мјесеца било је насилних инцидената у које су били умијешани и цивили, а резултат су били погинули на обје стране и затварање аутопута. На дан 30. априла Туђман је наредио да аутопут буде отворен 1. маја, у пет сати изјутра. Главни штаб ХВ је, у ствари, у децембру 1994. довршио свој план за повраћај западне Славоније, који је предвиђао продор све до обале Саве. Замисао двокраког напада састојала се од напредовања аутопутем од Нове Градишке и Новске истовремено, спајањем у Окучанима и потом одсијецањем српских снага. Хрватски бојеви поредак чинило је око 15.000 војника из оклопних, артиљеријских, пјешадијских и ваздухопловних јединица. Осамнаести корпус СВК имао је три бригаде с мањком људства, укупно 2.000 војника у активној служби и око 4.000-5.000 резервиста.

Хрватски напад, са шифрованим именом операција “Бљесак”, започео је 1. маја 1995, готово без упозорења, оставивши Србима само минимум времена за мобилизацију резервиста или, чак, да размјесте формације на одговарајуће одбрамбене положаје. ХВ се на артиљерију Осамнаестог корпуса обрушила артиљеријским и ваздушним нападима, стварајући хаос и панику у позадини СВК. Једини правац за повлачење водио је у Босну, преко моста у Босанској Градишци. Рано послије подне 2. маја ХВ је заузела Окучане и наставила даље чистећи џепове отпора у подножју Псуња. Војници СВК су из својих скровишта истјеривани артиљеријском и ракетном ватром, упадајући право у руке јединицама ХВ и МУП распоређеним око њих. Ефикасност тактике била је смјеста видљива и, до краја дана 4. маја, предало их се око 1.500.

Осамнаести корпус СВК претрпио је један од најбржих и најсрамнијих пораза у цијелом рату. Његов заповједник напустио је свој командни положај одмах послије почетка хрватског напада, оставивши тако своје војнике без вођства. Отпор Срба био је неорганизован, слаб и краткотрајан. Војне јединице, заједно са цивилима, побјегле су у Босну још прије доласка Хрватске војске и полиције. Процјењује се да је најмање половина становништва западне Славоније напустила своје домове. Идући према мосту на Сави, поворке у којима су били измијешани војници и цивили доспјеле су под паљбу, која је резултовала са доста мртвих и рањених. У немогућности да заустави хрватску офанзиву, предсједник Мартић наредио је, у знак одмазде, ракетне нападе на Загреб 2. и 3. маја, у којима је смртно страдало седам, а рањено двјеста особа. Премда су УН у први мах оптужиле Хрватску за ратне злочине, чини се да хрватске снаге за вријеме операције “Бљесак” нису починиле много прекршаја хуманитарног права. УН су доцније повукле све оптужбе.

Нагли пад одбране СВК у западној Славонији подстакао је узавреле дебате у поличком врху побуњених Срба. Политичари и војници окривљавали су једни друге. Ракетни напад на Загреб, који је био дио српске стратегије застрашивања, обио се Мартићу о главу врло брзо, прибавивши му већ јула 1995. оптужницу Хашког трибунала. Премда је све наговјештавало да је побуна доспјела у ћорсокак, ништа се није предузело да би се поправила ситуација, осим што је Милошевић из Београда послао генерала Милета Мркшића да буде нови заповједник СВК. Исто тако, челници РСК нису понудили хрватском режиму ништа ново у смислу изналажења мирољубивог политичког рјешења конфликта. Послије успјеха операције “Бљесак” и без мировних иницијатива на столу, хрватска влада је наставила припреме за коначно угушивање побуне. Реакција босанских и хрватских Срба према ХВ током напредовања дуж Динаре била је слаба, при чему је ВРС губила један положај за другим. У међувремену, ВРС је покренула замашне операције другдје у Босни, како би остварила територијалну предност прије коначног споразума и ослободила трупе за надолазећу офанзиву ХВ. У првој половини јула ВРС је прегазила муслиманску енклаву и сигурну зону УН Сребреницу, побивши хиљаде заробљеника; двије недеље касније, упала је у Жепу, другу сигурну зону, протјеравши комплетно становништво тог града. У исто вријеме, ВРС и СВК кренуле су у нови напад на бихаћку енклаву у сјеверозападној Босни. Међународна заједница, која се већ осрамотила својом неспособношћу да спријечи масакр у Сребреници, прибојавала се сада да би пад и пустошење Бихаћа могли завршити још горим крвопролићем. УН, НАТО и поједине земље упозоравале су босанске Србе да не понављају страхоте Сребренице у Бихаћу и тражиле да напад смјеста буде отказан. У првим данима јула, међутим, српски напад је још био у току.

Извор: Независне

 

SHARE

Оставите одговор