Odlazak Mila Đukanovića (49) s vlasti nakon dve decenije vladavine Crnom Gorom, kao i njegovog najbližeg saradnika, aktuelnog potpredsednika Vlade Svetozara Marovića (55) predstavlja kraj jedne političke epohe za tu državu.
Milo i Sveto, doduše, ostaju u vrhu Demokratske partije socijalista (DPS), ali je jedan politički projekat, čiji su oni bili i autori i glavni protagonisti, za Crnu goru – završen.
Neprikosnoveni partijski lider, Đukanović je najduže u istoriji Crne Gore bio biran na državne funkcije – pet puta za premijera i jednom za šefa države.
Prema Forbsovoj listi najbogatijih predsednika nalazi se na 20. mestu u svetu sa bogatstvom koje se procenjuje na 14,8 miliona dolara.
Đukanović potiče iz porodice kojoj je, reklo bi se, vlast u krvi. U vreme Krlajevine Jugoslavije, njegov deda Blažo Đukanović je bio zetski Ban, a tokom rata je bio gospodar Crne Gore, Boke kotorske i Sandžaka, kao general četničkih snaga koje su se borile na tim prostorima. Milov sin nosi ime po dedi.
Vrata Saveza komunista otvorio mu je otac Radovan, koji je bio istaknuti komuniskički funkcioner, a nakon obaranja republičke vlasti, januara 1989. godine, Đukanović nalazi mesto u vladajućoj garnituri.
Put ka uspehu omogućio mu je Slobodan MIlošević, koji je će kasnije postati njegov „najljući neprijatelj“.
Milov napad na Miloševića 1997. godine značio je i otvoreni razdor u DPS-u na dve opcije – Đukanovićevu i pristalice Momira Bulatovića, koji je ostalo lojalan Miloševiću.
Đukanović je tokom svojih mandata vlast osvajao „korak po korak“, pa i sada, kada ponovo najavljuje povlačenje sa državne funkcije, mnogi tvrde da nije važno na kojoj je on funkciji, jer će „vlast uvek uvek biti tamo gde je on“.
Građani njegove „zasluge“, posebno nakon proglašenja nezavisnosti Crne Gore, maja 2006. godine mere sa zaslugama crnogorskog suverena, kralja Nikole.
Optuživan je da je bio umešan u šverc duvana u Crnoj Gori tokom devedesetih godina, a istraga protiv njega je obustavljena zbog posedovanja diplomatskog imuniteta. Prema izveštaju italijanske policije, Crna Gora je 1993. godine bila deo švercergskog lanca povezanog sa sicilijanskom mafijom Kamorom i Sakra, kao i organizovanim kriminalnim sindikatima.
Srbiju je napadao da želi da Crnu Goru proglasi kriminalnom državom.
Marović je preživio „kadrovski zemljotres“ koji je izazvala tzv. antibirokratska revolucija.
Rođeni Kotoranin i stanovnik Budve, Marović je podneo ostavku na funkciju predsednika gradske vlasti u Budvi i priključio se grupi „mladih, lepih i pametnih“ koja je najavljivala i obećavala „novu razvoju filozofiju“.
U predvodnickoj grupi „antibirokratske revolucije“, Marović se sve do 14. kongresa SKJ zalagao za reformu te partije na dve stranke leve orijentacije: komunisticku i socijalisticku.
Ali, kada je doslo do oštrije polarizacije oko toga u vrhu partije, okrenuo je ledja svojim istomisljenicima i podržao Momira Bulatovića i Mila Đukanovića.
Taj trijuvirat DPS-a funkcionisao je skladno godinama: pojačane su u okviru njega porodicne i lične veze, kumstvima i intenzivnim druženjima na sportskim i kulturnim priredbama.
Početak razdora sa Miloševićem je Đukanovića označio kao „crnogorskog separatistu“, ali ne i Marovića, koji se kao Crnogorac iz Grblja ne odriče svoje srpske tradicije.
On je verovao u Jugoslaviju i, kako u politici nije navikao da gubi, on je imao sluha za izbor „prave strane“.
Bio je na mnogim visokim funkcijama Crne Gore, kao i poslednji predsednik Državne zajednice Srbija i Crna Gora.
Na mestu vicepremijera se nalazi od prošlogodišnjih parlamentarnih izbora.
