SHARE

Српска православна црква (СПЦ) и њени вјерници обиљежавају данас Видовдан, празник посвећен Светом великомученику кнезу Лазару и свим српским мученицима који су погинули у боју на Косову 1389. године.

Данас се на литургијама у свим православним храмовима помиње страдање које је оставило вјечну поруку на историју, етику и традицију српског народа.

Видовдан или празник сјећања на косовску погибију обиљежен је црвеним словом у календару СПЦ, а за назив празника везује се Свети Вид који је, према “Прологу” владике Николаја Велимировића, поријеклом са Сицилије, а хришћанство је задужио подвизма у вријеме цара Диоклецијана, великог прогонитеља Хришћана.

Исти датум у календару СПЦ се помиње и као празник старозавјетног пророка Амоса – славе српског кнеза Лазара који је погинуо на тај дан, а у навечерје празника се својим велможама причестио у цркви Самодрежи на Косову. Према “Прологу”, СПЦ истог дана слави и свог патријарха Јеферма, кога је Сабор изабрао 1375. године и који је “1382. венчао кнеза Лазара за цара”.

Као што хришћани у страдању и васкрсавању Исуса Христоса виде наду за боља времена, тако је и ова битка носила наду за неко будуће ослобођење цијеле нације.

За име кнеза Лазара Хребљановића, косовске јунаке и битку везане су многобројне легенде, па и косовски циклус српске епске поезије који је сачувао од заборава велики дио српске историје прије и послије пада Србије под власт Отоманске империје, у којима се Косово, уз православље и светосавље, слави као непресушни извор српске духовности.

Према предању Цркве, уочи боја на Косову кнезу Лазару се јавио анђео Господњи, а његове ријечи забиљежио је народни пјесник: “Којем ћеш се привољети царству дал’ земаљском или небескоме?” Народни пјесник биљежи истовремено и ријечи човјекољубивог и христољубивог Лазара који позива српске витезове да се “као Христови ратници” супротставе најезди “Алахових ратника”: “Земаљско је за малена царство, а небеско увијек и довијека”.

Надирућој турској војсци предвођеној султаном Муратом, на подручју ријека Ситнице и Лаба супроставила се много мања српска војска предвођена кнезом Лазаром Хребељановићем. Дуге припреме и на српској и на турској страни говориле су јасно да се ради о великој борби. То се видјело већ и по том што су на бојно поље кренула и оба владара лично – кнез Лазар и султан Мурат са два сина Бајазитом и Јакупом.

Подударности косовског и хришћанског мита су очигледне: кнез Лазар између царства земаљског и небесог бира ово друго, кнежева вечера уочи боја јесте као последња /тајна/ Христова вечера, Вук Бранковић произведен је у Јуду, Милош Обилић, који је убио Мурата, произведен је у Светог Петра који брани Христа у Гестименском врту, а Косовка дјевојка је новозавјетна жена мироносница.

Након битке тијело кнеза Лазара је сахрањено у његову задужбину, манастир Раваницу, да би у сеоби Срба под патријархом Арсенијем Чарнојевићем било пренесено у фрушкогорски манастир Врдник.

Лазарева жена, кнегиња Милица, послије мужевљеве погибије се монаши и узима име Јефимија, а по предању, заједно са женама погинулих српских војника, основала је манастир Љубостињу.

Свети кнез Лазар, задужио православну цркву борећи се за хришћанство и градећи цркве и манастире. Његове задужбине су манастири Горњак и Раваница, која је посвећена Светом Вазнесењу Господњем, гдје данас почивају његове свете мошти, враћене 1989. године, на 600. годишњицу Косовске битке.

На српским православним иконама Свети великомученик Лазар представљен је у царском византијском орнату, без круне, са крстом у десној руци и својом одсјеченом главом у лијевој, као симбол мученичке смрти. Видовдан је и дан жалости, па је српски народ задржао обичај да се на овај празник не игра и не пјева.

Сјећајући се једне од највећих погибји српске војске и српских велможа на челу са кнезом Лазаром Хребељановићем, 1389. године, српски народ слави моралну побједу косовских јунака, које је СПЦ сврстала у ред великомученика који су се као посљедње хришћанско упориште супротставили најезди ислама и надмоћне Отоманске империје.

На мјесту битке, на Газиместану, као ендемска врста, постоји црвени косовски божур, а по народном вјеровању у поноћ, уочи Видовдана, ријеке постану црвене и потеку узводно.

SHARE

Оставите одговор