Bard srpske narodne muzike, legendarna Dubravka Nešović, već 10 godina živi u staračkom domu na Karaburmi, zaboravljena od mnogih. Jedini srpski magistar pevanja, profesorka i nosilac svih društvenih i strukovnih priznanja, od minimalne penzije koju prima od države ne uspeva čak ni da pokrije troškove Doma.
– Iako imam status istaknutog umetnika, dobijam minimalnu penziju, koja nije dovoljna da pokrije troškove života u Domu. Žao mi je što sam tek sada uvidela da je trebalo drugačije da unovčim svoj glas, a ne da održim više od 3.500 dobrotvornih koncerta, pa da potom završim u staračkom domu – priča za „Alo!“ ova žena, koju, međutim, i pored svih nedaća ne napušta vedar duh. Kako kaže, i dan-danas koristi svaki trenutak da svojom pesmom olakša i ulepša bar neki trenutak ljudima kojima je mnogo teže nego njoj.
– Bar sam uvek bila zdrava. Ne znam šta znači glavobolja, jer smatram da sve to potiče iz glave. Uvek sam bila vedra i puna života, tako da se i sada, sa neke sedeljke vraćam onda kada ostali iz Doma već ustaju – priča gospođa Nešović i pri tom pokazuje sliku koja je slikana šezdesetih godina prošlog veka, kada se gradio Đerdap i koja vraća sećanja.

– Od Tita i Čaušeskog sam dobila zlatnu povelju, jer sam 10 godina pevala radnicima na Đerdapu. Na poleđini je pisalo „Dok smo mi branu gradili betonom, Dubravka je gradila glasom“. To su lepa sećanja. Ipak, najvažnije mi je što me glas još služi, pa mogu da zapevam, ali i da držim časove pevačima. Mnogi mi dolaze, a jedan od najdražih mi je Marko Bulat. Čim promukne, dođe kod mene, ja znam vežbe koje mora da uradi i ponovo zapeva onim svojim izuzetnim glasom – kroz osmeh objašnjava ova vrhunska pevačica, koja se proslavila pesmama „Ima dana“, „Kad bi ove ruže male“, „Na te mislim“, „Bolujem ja“…
– Ponekad se na neki način stidim svog siromaštva, jer vidim kako neko uspeva da sa nikakvim glasom postigne da ima sve. Svaka muzička analfabeta i šuša je pravila solistički koncert u Beogradu, a ja sam bila skupštinski pevač, koji je pevao za platu. Zbog toga nemam novca da obiđem svog sina, koji živi u Čikagu već više od 10 godina. Videla sam ga samo jednom, pre pet godina i verovatno da je to i naš poslednji susret. Čujemo se telefonom, ali nikada neću skupiti toliko para da imam za put da ga posetim – kaže Dubravka, koja je u trenucima dok priča o sinu setna kao i sve majke.

Ostavi poruku