SHARE

Бард српске народне музике, легендарна Дубравка Нешовић, већ 10 година живи у старачком дому на Карабурми, заборављена од многих. Једини српски магистар певања, професорка и носилац свих друштвених и струковних признања, од минималне пензије коју прима од државе не успева чак ни да покрије трошкове Дома.
– Иако имам статус истакнутог уметника, добијам минималну пензију, која није довољна да покрије трошкове живота у Дому. Жао ми је што сам тек сада увидела да је требало другачије да уновчим свој глас, а не да одржим више од 3.500 добротворних концерта, па да потом завршим у старачком дому – прича за „Ало!“ ова жена, коју, међутим, и поред свих недаћа не напушта ведар дух. Како каже, и дан-данас користи сваки тренутак да својом песмом олакша и улепша бар неки тренутак људима којима је много теже него њој.
– Бар сам увек била здрава. Не знам шта значи главобоља, јер сматрам да све то потиче из главе. Увек сам била ведра и пуна живота, тако да се и сада, са неке седељке враћам онда када остали из Дома већ устају – прича госпођа Нешовић и при том показује слику која је сликана шездесетих година прошлог века, када се градио Ђердап и која враћа сећања.

– Од Тита и Чаушеског сам добила златну повељу, јер сам 10 година певала радницима на Ђердапу. На полеђини је писало „Док смо ми брану градили бетоном, Дубравка је градила гласом“. То су лепа сећања. Ипак, најважније ми је што ме глас још служи, па могу да запевам, али и да држим часове певачима. Многи ми долазе, а један од најдражих ми је Марко Булат. Чим промукне, дође код мене, ја знам вежбе које мора да уради и поново запева оним својим изузетним гласом – кроз осмех објашњава ова врхунска певачица, која се прославила песмама „Има дана“, „Кад би ове руже мале“, „На те мислим“, „Болујем ја“…
– Понекад се на неки начин стидим свог сиромаштва, јер видим како неко успева да са никаквим гласом постигне да има све. Свака музичка аналфабета и шуша је правила солистички концерт у Београду, а ја сам била скупштински певач, који је певао за плату. Због тога немам новца да обиђем свог сина, који живи у Чикагу већ више од 10 година. Видела сам га само једном, пре пет година и вероватно да је то и наш последњи сусрет. Чујемо се телефоном, али никада нећу скупити толико пара да имам за пут да га посетим – каже Дубравка, која је у тренуцима док прича о сину сетна као и све мајке.

SHARE

Оставите одговор