Различити климатски утицаји који се осјећају на простору Републике Српске су резултат природних елемента и законитости опште циркулације ваздушних маса на ширем простору. Сјеверни перипанонски дио припада умјерено континенталном климатском појасу у коме се осјећа и панонски (степски) климатски утицај са сјевера. Љета су топла, а зиме већином умјерено хладне, са просјечном годишњом температуром изнад 10°C. Падавине су углавном равномјерно распоређене, а највеће количине се излучују када су и најпотребније пољопривредним културама (мај, јун). Количина падавина по правилу опада идући од запада (1500 мм) према истоку (700 мм) због утицаја западних ваздушних струјања.

ланинска и планинско-котлинска (предпланинска) варијанта климатског утицаја осјећа се на највећем дијелу Републике Српске. Пространи планински масиви имају планинску климу чије су одлике свјежа и кратка љета, а дуге хладне и сњежне зиме. Сњежне падавине су обилне и дуго се задржавају, а висина падавина је изнад 1200 мм. За разлику од планинске климе ових простора, брежуљкаста подручја, те котлине и долине имају нешто блажу климу – планинско-котлинску. Главне њене одлике су умјерено топла љета и доста хладне зиме, са просјечном годишњом температуром испод 10°C, и висином падавина од 700-1000 мм.

Јужни дио Републике Српске, односно простор Херцеговине (Хумине) има измијењену варијанту јадранске климе, док се простор Рудина одликује прелазном варијантом између климе Хумина и планинске климе. Клима Хумина се одлукује ослабљеним утицајем са мора, па су љета врло топла а зиме доста благе. Просјечна годишња температура се креће од 11° до 14°C. Распоред падавина је неповољан, пошто кише највише падају у јесен и у зиму а најмање у љето, када се јављају и краћи сушни периоди. Кишне падавине доминирају над сњежним. За разлику од оваквих климатских одлика херцеговачких хумина, климу Рудина углавном карактеришу ниже љетне температуре и знатне зимске сњежне падавине.

Са хидролошког аспекта, простор Републике Српске се може означити као релативно богат површинском и подземном хидролошком мрежом. Сви главни ријечни токови хидролошки припадају сливу Црног мора. Окосница црноморског слива је ток ријеке Саве који је ниско положен, те му дотичу сви већи ријечни токови – Уна са Саном, Врбас, Укрина, Босна и Дрина. Све оне имају композитни карактер ријечних долина са великим падовима, те располажу значајним хидроенергетским потенцијалом. У том погледу је посебно значајна Дрина која има најразвијенији хидролошки систем и огроман хидроенергетски потенцијал који је још увек недовољно валоризован. И остали ријечни токови имају велики привредни значај, мада углавном само својим доњим и средњим токовима припадају Републици Српској. Изузетак је Укрина која има мањи ток и тече по брдима између доњих токова Врбаса и Босне.

Хидрографску ријечну мрежу Републике Српске употпуњује највећа и најзначајнија ријека српске Харцеговине – Требишњица, чији је хидрографски потенцијал готово у потпуности валоризован. Она, као и готово сва подземна карстна хидрографска мрежа припада јадранском сливу. Ријеке Српске, поред хидроенергетског потенцијала, својим квалитетом представљају значајну компоненту туристичке привреде. То се посебно односи на планинске токове који су веома чисти и богати ријечном рибом.

Поред богатства у ријечним токовима, на простору Републике Српске налазе се бројни извори и врела која су углавном пукотинског и контактног карактера, а на бројним расједима (нпр. Савски ров) јављају се значајни термоминерални извори који имају огроман бањско-туристички значај, те акумулациона и природна, углавном цирковна језера.

Вегетација Републике Српске се одлукује великом разноликошћу, што је највећим дијелом посљедица климатских услова. Посебан значај има шумски комплекс, а међу најраспрострањеније спада подручје климазоналне вегетације храстових шума. На сјеверу, уз обалу ријеке Саве и њених већих притока налази се појас храста лужњака који је мјестимично испрекидан шумама храста китњака и обичног граба. Просторно овај појас се наставља на шумски појас у Славонији познат под називом “славонске храстове шуме”. Јужније, на брежуљкастим и уздигнутијим просторима налази се шумска заједница храста китњака и обичног граба, а мјестимично су се развиле и букове шуме претпланинског појаса..

С обзиром на то да је ово панонско и претпланинско биљногеографско подручје које је уједно и најгушће насељено пољопривредним становништвом, због тога су и шумске заједнице сведене на мање површине. Мањи локалитети храста китњака и обичног граба сусрећу се и у долини Неретвице у српској Херцеговини.

Уски појас горњег Подриња и ниска Херцеговина одлукује се климазовалном вегетацијом храста медунца и црног јасена, а у средњем току Дрине и околини Србиња и Вишеграда налази се уски појас храста сладуна и цера.

Знатан дио простора Републике Српске налази се под буковом шумом, а на вишим планинским подручјима развиле су се мјешовите шумске заједнице букве, јеле и смрече. Као главни пратиоци букових шума јесу јавор, бријест, бијели јасен и друге врсте. Појас букових шума заузима преддинарско и динарско биљно географско подручје. Нешто су раширеније у источним него у западним дијеловима Српске.

Унутар шумских вегетационих подручја, посебно на брдско-планинским просторима, знатне површине су обрасле трапном вегетацијом (ливаде и пашњаци) и оне су посебно значајне за развој сточарства. Вегетација Републике Српске је веома интересантна и са аспекта значајних ендемских врста што потврђује и присуство Панчићеве оморике у долини Дрине (прашума Перућица код Србиња).