Насловна Историја

Историја

Током политичке кризе након отцјепљења Хрватске и Словеније од Југославије, 25. јуна 1991. године, Срби су створили посебну скупштину 24. октобра под називом „Скупштина српског народа у Босни и Херцеговини“. Датума 21. новембра 1991. године скупштина је објавила да све општине, мјесне заједнице, и насељена мјеста гдје је више од 50% становника гласало да СР Босна и Херцеговина остане у Југославији, постају дијелом „српских аутономних територија“.
9. јануара 1992. године, ова скупштина је прогласила „Републику Српску Босну и Херцеговину“, док је 28. фебруара донијет Устав Републике Српске Босне и Херцеговине, у којем је писало да територија ове републике обухвата српске аутономне области, општине и друге српске етничке ентитете у СР Босни и Херцеговини. Република би се састојала не само од свих подручја гдје су Срби били већина, него такођер и од „мјеста гдје је српски народ мањина због геноцида над њим током Другог свјетског рата“.[10]Република Српска Босна и Херцеговина је проглашена дијелом југословенске федералне државе.

5. априла 1992. године је крња Влада СР Босне и Херцеговине прогласила независност, а након три дана промјену имена у Република Босна и Херцеговина. Европска заједница је признала независност СР Босне и Херцеговине 6. априла 1992. године. 7. априла, Српска Република Босна и Херцеговина проглашава независност од Босне и Херцеговине и останак у Југославији. Ипак, када су Србија и Црна Гора као једине de facto преостале југословенске републике, 27. априла 1992. године прогласиле Савезну Републику Југославију, Република Српска и Република Српска Крајина су саме по себи издвојене из граница федерације, иако све до 1995. године то нису признале.

12. маја 1992. године, током сједнице скупштине Срба, Радован Караџић је објавио шест „стратегијских циљева“ српског народа у Босни и Херцеговини:

  1. Успоставити државне границе које би одвојиле српски народ од друга два народа.
  2. Успоставити коридор између Семберије и Босанске Крајине.
  3. Успоставити коридор у Подрињу, што значи укинути стање Дрине као границе српских држава.
  4. Успоставити границу на Уни и Неретви.
  5. Подијелити Сарајево у српске и бошњачке дијелове, те успоставити способне државне власти у оба дијела.
  6. Осигурати приступ Јадранском мору.
  7. Током исте сједнице, скупштина Срба је успоставила Војску Републике Српске (ВРС) и изабрала Ратка Младића да буде заповједник другог војног дистриктаЈугословенске армије. Пред крај маја 1992. године и повлачења југословенских снага са простора бивше СР Босне и Херцеговине, други војни дистрикт је постао главни штаб војске Републике Српске. 12. августа 1992. године назив Српска Република Босна и Херцеговина је промењен у Република Српска.
  8. Рат у Босни и Херцеговини је трајао од 1992. до 1995. године. 30. августа 1995. године НАТО пакт покреће бомбардовање Републике Српске („Операција Намјерна сила“). Рат је окончан потписивањем Дејтонског мировног споразума, 21. новембра 1995. године. Република Српска је међународно призната као један од два ентитета који чине Босну и Херцеговину (други ентитет је Федерација Босне и Херцеговине). Република Српска обухвата 49% територије Босне и Херцеговине, а Федерација Босне и Херцеговине 51%.
  9. Арбитражном одлуком о статусу Брчког, те успостављањем Дистрикта Брчко БиХ 2000. године, посјед територије оба ентитета је смањен за отприлике 0,5 — 1,0%. Брчко дистрикт је по Арбитражној одлуци стављен под међународну управу супервизора који de facto има законодавну, извршну и судску власт у дистрикту. Он издаје налоге којима доноси законе и уредбе, и именује и разрешава службенике и функционере Брчко дистрикта.
  10. Током година након Дејтонског споразума, неке ингеренције Републике Српске које су дејтонским Уставом Босне и Херцеговине и његовим анексима биле дефинисане као надлежности ентитета пренесене су на ниво Босне и Херцеговине (царинска и гранична служба, војска, правосуђе – оснивањем Суда БиХ и Високог судског и тужилачког савјета БиХ итд). Високи представник за Босну и Херцеговину је наметнуо велики број амандмана на Устав Републике Српске.

Оставите одговор